Историја

На 17 километара источно од Лесковца, где река Власина напушта обронке Чемерника и прелази у плодно Лесковачко поље, смештена је варош Власотинце. Истраживања су потврдила да је то подручје било настањено још пре римског доба, а данашње становништво је досељеничко, па су најстарији родови дошли током друге половине 18. века из разних крајева (Власина, Заплање, Косово, Знепоље, Стари Влах, Црна Гора, Македонија..).

По турским изворима 1516.године било је културно и пољопривредно седиште. Насеље се помиње под турским називом „Влашотинац“ и у саставу је Софијског санџака.У шеснаестом векуима око 600 становника и 66 кућа.1879. године у Власотинцу је било 519 кућа и око 2626 становника. По закону од 14. маја 1878. године припадало је Власинском срезу. Године 1879. је уместо Власинског образован Власотиначки срез.

За варошицу је проглашено 1878. године. О њему су писали многи путописци и књижевници. Милан Ракић каже:“ Ја сам мислио да је Власотинце село, или, ако не то, а оно каква мала јадна касабица. Али, како сам се изненадио када сам ушао у варош, која је тако чиста, бела, уљудна и уређена, као да је 30 година под Србијом, била (ради се о опису Власотинца 1880., године). Овде нема турских зидова него су куће на улици. Куће су лепе и чисте; многе на два боја, изгледају као какве виле…“

Власотинчани су били чувени по томе да су пружали велики отпор Турцима. Тако у Власотинцу није саграђена ни једна џамија. Власотинчани се против Турака дижу први пут 1809. године, а последњи пут 1877. Пре него што су српске снаге при протеривању Турака дошле у Власотинце, варош је била слободна. Власотиначки „тојагаши“ су већ унапред издејствовали бекство Турака. Жељни да се хвате „европског“ шешира уместо турске капе, мештани су чак и одбијали да пију турски чај са образложењем да чај човек пије само кад је болестан. После ослобођења од Турака многи Власотинчани шаљу своју децу на школовање у европске земље. По повратку са школовања млади људи су у Власотинце доносили напредне идеје. Изградња железничке пруге Лесковац-Врање 1886. донела је повремену стагнацију у развоју Власотинца. То доводи до јачања Грделице и Предејана као локалних трговачких центара. Власотинчани се окрећу виноградарству као излазу из заостајања. Развој текстилне индустрије почиње после 1890. године. Велика потражња за гајтаном навела је трговце да изграде гајтанаре на Власини и њеним притокама. Први млин изграђен је 1895. године у Власотинцу, а 1912. је у млин уграђен генератор од 20 kW. Тиме је Власотинце добило прво електрично осветљење. Истовремено се трговина и занатство развијају. Тако настају нова удружења и еснафи: обућарски еснаф 1883., ковачко-поткивачко-пушкарско-казанџијски еснаф 1884., бакалско-трговачки еснаф 1885., као и још два еснафа 1894. године. Власотиначки еснаф који окупља занатлије свих профила се оснива 1901. А трговачко удружење 1920.

Између два светска рата Власотинце доживљава ренесансу. Виноградари се удружују у виноградарску задругу. Појављује се први број листа „Власина“, оснива се Фудбалски клуб „Власина“, отварају се прве банке. Следи отварање Књижнице и читаонице. Ничу хидроцентрале на Власини и оснива се Соколско друштво.

Фабрика гајтана отворена је у селу Козару капиталом власотиначког богаташа Косте Илића Мумџије, који се сматра једним од оснивача чувене лесковачке текстилне индстрије. Његов најмлађи син Влада Илић школовао се у иностранству и најзначајнији је градоначелник Београда у међуратном периоду (1935-1939). За време његовог мандата изграђено је више капиталних здања у престоници, нпр. Зоолошки врт, Сајмиште. Нешто раније на челу престонице је био, такође Власотинчанин, Милан Нешић, професор Техничког факултета у Београду. На његову је иницијативу установљен београдски грб који се и данас користи (1931). У то време је деловао један од најзначајнијих српских етнолога, Христифор Црниловић, чијим је залагањем сачувано доста етнолошког блага Срба, Македонаца и Бугара.

Културни живот се богати формирањем певачких дружина „Карађорђе“ и „Мокрањац“, тамбурашког оркестра Бранка Давинића као и џез бенда „Мароко“. Певачка дружина „Његош“ је основана још 1897. Власотиначки културо-уметнички живот се одвијао у Народном дому, садашњем седишту ТВ Власотинце. Објекат у академско-националном стилу је саграђен око 1930. године материјалним средствима Власотиначког еснафа, Соколског друштва, Трговачког удружења, певачке групе „Његош“ и Народне књижнице и читаонице. У њему су приређиване разне забаве са игранкама, матинеи и маскенбали.

ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ

Немци су заузели Власотинце 10.априла 1941. године. Током Другог светског рата у Власотинцу и околини су деловале разне војне групације: патизани, четници, љотићевци, недићевци, Немци и Бугари.
Дана 10.октобра 1944. је Власотинце ослобођено улазом Прве власотиначке бригаде (партизани) у град. Нова историја Власотинца почиње после Другог светског рата.

После Другог светског рата донет је Петогодишњи план, којим се кренуло у обнову државе, па и Власотинца. Тада се највећи број власотинчана асоцирао на занатсво, а касније, развојем социјалистичких производних односа, занатсво се удружује у задруге и полако улази у спрегу са социјалистичким сектором и све више се укључује у друштвену производњу.

Средином и крајем педесетих година прошлог века, на темељима многих занатских радњи никли су нови индустријски погони: грађевински, текстилни, машински, дрвни и трговински.

Шесдесетих и седамдесетих година се улажу напори за унапређење пољопривредне производње, развој постојећих и отварање нових индустријских капацитета.

Све до деведесетих година двадесетог века Власотинце се развијало у правцу индустријског центра, надалеко познато по својим гигантима попут грађевинског предузећа „Црна Трава“, дрвне индустрије „Беско“, „Винарске задруге“, текстилне индустрије „Власинка“, „Ретекс“, „Позамантерија“ и „Синтекс“ и др. После транзиције и ратног периода деведесетих година двадесетог века структуру власотиначке привреде до данас чине пољопривреда, шумарство, текстилна, метална, дрвна индустрија, саобраћај, грађевинарство, трговина, угоститељство и занатство. Само са развијеним предузетништвом могуће је данас општину Власотинце сврстати у круг развијених, која прати токове републике и региона афирмишући се за производњу здраве хране, јединственог виногорја, као центар грађевинарства, са прпознатљивом туристичком сликом, складно развијене привреде, пре свега агро комплекса, грађевинске индустрије, трговине и туризма.

ВЛАСОТИНАЧКА НАРОДНА КОЛА И КУЛТУРНИ ЖИВОТ НЕКАД

Свако весеље у породици, селима, завршавало се народним колом. Народна кола, тада звана ора, су била посебан ритуал на весељима; чачак-стари и нови, власинка, бела рада, заврзлама, дрдавка, у шест, бугарка, власинка, жикино коло, моравац. Некада се на свадбама, испраћајима у војску, крацајима, пресељења у нову кућу, вашарима и саборима на верским празницима, играло и певало уз музичке инструменте: дудук, гајде, фрулу, хармонику и плех музику са трубачима.

Сви печалбари, и момци и ожењени, су долазили кући како би се провеселили играјући народно коло уз музику. Коло је било место окупљања младих и старих да се гледају међу собом, да се шале, упознају, па и заволе.
Свако село, сваки део села, имало је своје место за вођење кола (ора). Нико није смео да напусти или прекине коло. Дешавало се да је код заузимања места и музике, често избијала и међусобна туча између момака, како око вођења кола тако и због девојака које се ухвате да играју до коловође-момка.

И данас се у селу Преданце и другим планинским селима власотиначког краја, може чути народна изрека око вођења кола: „Баба давала банку да се ухвати, а две да се пусти из кола“. Мирослав Младеновић, локални етнолог из Власотинца, је као момак негде седамдесетих година, присуствовао догађајима када се на Петровдан у селу Лопушња, Трновци у Свођу, Свети Илији на Чобанцу, Светог Јована (Седми Јули) у Златићеву,Првом Мају у Дејану и другим саборима, играла сва народна кола и како се нико није смео пустити из кола кад се ухвати у њега, јер је после тога обавезна била туча.

Локални становници такмичили су се чије ће коло бити веће, боље и међу собом и међу селима. У колу је био најглавнији онај на челу, коловођа, а на зачељу (на „кец“) момак који је био задужен да се коло не кида. Онај ко је прекидао коло више није био пуштан да игра, па зато нико није смео да се пусти док се коло не изигра.
Господин Младеновић је забележио од старијих људи, негде седамдесетих година двадесетог века, да су се пре Првог светског рата, играла народна кола и у самом Власотинцу, код „Крста“ за време вашара летњег Горешњака и јесењег Пејчиндана и Крстовдана, где су биле опасне туче међу играча коловођа око девојака из различитих села. Чак су „севали“ и ножеви. Играла се кола на саборима на верским празницима око цркве крушевачке и конопничке, у селима Крушевица и Конопница, нарочито у време летњих и јесењих вашара.

Данас, по причама старијих, млади људи не обраћају томе пажњу као да нема сеоских сабора и вашарских окупљања уз народно коло. Сви који су одрасли уз (ора) кола, често се жале што млади нису прихватали њихове народне игре. Ипак, последњих година, народ се поново окреће традицији. Игра уз народно коло, нарочито на свадбеним и другим породичним весељима, а све је више и фолклорних група по школама, које негују народне игре уз народна кола из власотиначког краја.

Власотинчани се чешће и називају Росуљци. Разлог за то је биљка Росуља (лат. drosera rotundifolia L), која расте на пространствима околине Власотинца. Drosos је грчка реч и значи роса.